Strategija vlasti bosanskih Srba bila je učiniti enklave neodrživim tako što su ograničavali opskrbljivanje mirovnih snaga UN-a gorivom, municijom i hranom, što je narušilo njihovu sposobnost da efikasno izvršavaju svoje obaveze u „zaštićenim zonama“.
Rezerve UN-ovih snaga u hrani, lijekovima, gorivu i municiji su se drastično smanjivale.
Vojsci Republike Srpske data je dozvola da stvori nepodnošljivu situaciju totalne nesigurnosti, bez nade za opstankom i preživljavanjem za stanovnike Srebrenice.
„Jezik ove široko distribuirane vojne naredbe dovoljno šokira sam po sebi, ali izborom riječi i frapantno nalikuje definiciji trećeg od pet postupaka koji čine genocid po Konvenciji o genocidu iz 1948. godine; naime: Smišljeno nametanje takvih uslova života koji neku grupu ljudi dovode do potpunog ili djelimičnog fizičkog uništenja.”
Drinski korpus započeo je vojnu operaciju protiv „zaštićene zone“ Srebrenica. Vojnici holandskog bataljona UN-a u osmatračnici „Echo“ bili su prisiljeni da 3. juna napuste svoju poziciju.
“Ja insistiram da nikada ne koristimo silu i namećemo našu volju Srbima.“
„Ako ih udarimo, bit će kooperativniji.“
„Moramo se prikloniti generalu Janvieru kao višem zapovjedniku.“
Oko 3.000 vojnika iz tri brigade Drinskog korpusa bili su opremljeni tenkovima, oklopnim vozilima, višecjevnim raketnim bacačima, artiljerijskim oruđem, protuavionskim topovima i minobacačima.